Iskazi

Grahovo – bogr014

ISKAZI – SVJEDOCANSTVA – ISTINA O STRADANJU,MUCENJU I NEHUMANIM POSTUPCIMA OD STRANE SRBA PREMA HRVATIMA I MUSLIMANIMA NA PODRUCJU BOSNE I HERCEGOVINE CIJI JE KRAJNJI CILJ BIO STVARANJE ETNICKI CISTE VELIKE SRBIJE……..

šifra iskaza: bogr014

PREZIME:                                           xxxxxxx

IME, IME OCA:                                  xxxxxxx

GODINA ROĐENJA:                         1994.

MJESTO ROĐENJA:                          Doboj o. Doboj

PREBIVALIŠTE:                                 Banja Luka

PRIVREMENI BORAVAK:

STRUČNA SPREMA:

ZANIMANJE:

BRAČNO STANJE:

DRŽAVLJANSTVO:                           BiH

NACIONALNOST:                            Musliman

Dajem slijedeći:

I S K A Z

Dana 07.12.1994.god. pokupljen sam u ulici Sitari u Banja Luci oko 15 sati, išao sam kući. Pješice sam krenuo do kuće, zaustavio se Golf i ovaj vozač Golfa Majkić u uniformi šarenoj, uniformi od Vojne policije, policije srpske vojske. Upitao me kako se zovem, rekao sam kako se zovem, uzeo mi je ličnu kartu i rekao da ulazim u kola. Kad sam ušao u kola vidio sam da odpozadi da sjede još petorica prisilono moibilisanih. Pitao me je zašto se ja krećem, gdje su mi dokumeti za kretanje.

Ja sam rekao da nema nikakvih dokumenata, imam samo ličnu kartu. Gdje radim i jesam li angažovan u radnij obvezi, rekao sam da jesam u MZ Starčevici da sam radio, cjepao drva, čistio i sve ove poslove koje su nam rekli radio sam. Pitao me kako nemam dozvolu za kretanje, ja sam rekao da nisam dobio nikakvu dozvolu za kretanje i da to nemam. Sve skupa nas je pet pet sjedilo pozadi a ja sam sjedio naprijed i odveo nas u centar, Stanica milicije u Banja Luci.Tu smo čekali, ova grupa koja je pokupljena u tim kolima, čekali smo jedno pola sata, a poslije pola sata opet nas je uveo u kola i oveo u Šeher, to je daleko od Banja Luke 3 km.

Gore autobusi već puni isto ovako prisilno pokupljenih ljudi po kućama i po ulici i tu smo stajali jedno 15 min. Tu su privodili još one koji su kupili po ulicama, i poslije toga smo krenuli u nepoznatom pravcu. To je bio zadnji autobus, a prije toga sam čuo da su još 4 autobusa otišla, 06.12.1994.g. isto prema Grahovu. U autobusu je bila pratnja Vojne policije, imali su oznake vojne policije u uniformi, bijele opasače, vojske srpske. Išli smo u nepoznatom pravcu, nismo smili nikakve razgovore voditi. kad smo vidili da smo prošli kroz Mrkonjić Grad, sumnjali smo gdje nas vode, da li na Kupres, da li prema Donjem Vakufu. Međutim, kad smo došli do Ključa ovog opet smo sumnjali da idemo prema Bihaću. prošli smo Bosanske Petrovce, kad smo krenuli preko Oštrelja, gore prema Drvaru, onda nam je bilo jasno da idemo prema Bohaću. Došli smo u Drvar oko 19,20 h, ja sam pogledao na sat, tog istog dana. Poslije Drvara, tu smo malo stajali i onda smo krenuli prema Grahovu tj. doveli su nas u Crni Lug.

Tu je Vojne policija ušla u autobus, srpska, počela je opet identifikacija, spisak, prozivali su nas po prezimenima tamo koja su on pisali u taj spisak. Tu smo stajali jedno sat vremena u autobusu stalno, ta srpska policija je vršila maltretiranje, čak prijetila sve da će nas pobiti i verbalno, bilo je repetiranja oružja, mi smo poležali po autobusu i tako dalje. I odatle su nas odveli u to mjesto Grkovac, to je blizu Grahova 10-13 km. Tu su nas smjestili u napuštenu neku zgradu, koja nije imala stropa, prozora, beton dole i tu mo stajali uza zid tu čitavu noć, tako stojeći neko je prikunjao. Uglavnom oni su stalno vršili nad nama maltretiranje da smo ustaše, zelene beretke itd. Tu smo čitavu noć bili i sutradan su nas, ovu moju grupu koja je brojala 29 ljudi, pokupili, dali su nam krampe, lopate, doveli su nas ovdje u Kazance, taj dan tu smo kopali.

Naveče su nas vratili pješice do Grkovaca, tu smo opet noćili ne znam ni ja. U toj napuštenoj školi su bili nenormalni uslovi, opet smo tu noć prespavali na betonu, bez ičega, mrzli se bez vatre, bez ičega. Dali su namtek tada da nešto pojedemo i onda poslije toga opet sutradan lopate, krampove i krenuli na kopanje rovova i to se dešavalo iz dana u dan, kopali smo rovove dole u Grkovcima, krčili šumu dole ispod Dinare.

To maltretiranje Vojne policije, jedan iz naše grupe Željko Mišunac je nervno bolestan, čovjek je skočio jer su oni nama tu prvu veče prijetilida će nas poklati, poubijati i on je iz sna skočio, izletio van i povikao: Bježite Banjalučani poklati će nas četnici! I onda ga je Vojna policija uhvatila i tamo ga odvela normalno i tamo znate već kako oni to obrađuju. Tek se sutradan pojavio gdje smo kopali, doveli su ga, sav prebijen, natečen, krvav. I taj smo dan opet radili dok se vidilo.

Tu se radilo od jutra, kad svane, do naveče dok smrkne i opet bi nas doveli tu i opet je policija vojna dolazila i tukla sve po redu. Oduzeli su nam šta je ko imao od prstenja, satova. Ja sam imao sat, uspio sam ga nekako skinuti i gurnuti u slamu i taj sat nisam stavljao na ruku nego sam ga krio. Nakon boravka od par dana u tom mjestu Grkovci, ujutro su nas odveli kao i obično i mislili smo da idemo opet na taj teren, gdje smo radili tih par dana, međutim uzeli smo alat i krenuli smo u stroj pod pratnjom oružanom tih čuvara i poslije jedno 12 km došli smo u selo Gornji Kazanci. Čim smo došli u selo Donji Kazance odmah su nas odveli u rovove da pravimo te zemunice, nosimo balvane, raščišćavamo tranšee, koje je iskopao rovo-kopač i tu smo radili čitav dan. Naveče su nas doveli nazad u to selo Gornji Kazanci i tu noć smo tu zatekli jednu grupu koja je otišla prije nas i s tom grupom u toj jednoj kući. Jedna grupa koja je prije nas otišla isto tako civili koji su prisilno odvedeni iz Banja Luke i tu smo s njima presjedili tu noć. Ujutro su nas opet odveli na rad. Radili smo čitav dan. Navečer smo se vratili u to selo Gornji Kazanci, smješteni smo u neku staru kuću, nas 37 u tri sobice, bili smo spresovani ko sardine, na slami smo ležali bez pokrivača.

Tu noć opet su nam dali malo da jedemo i opet nastavljamo raditi i tako smo radili svaki dan po danu i po noći. Noću po mjesečini kad nema granatiranja onda smo radili u šumi u jednom brdu ispod Dinare. Kopali smo zemunice, sjekli šumu, balvane nosili i tako svaki dan iz dana u dan uz veoma teške uslove. Hrane nam nisu davali, vodu nam nisu davali, topili smo snijeg i pili da utažimo žeđ. Nisu gledali ni ko je star, ni ko je invalid, ni ko je bolestan, moralo se raditi, ako kažete da ne možete, normalno batine slijede. Uglavnom stalno smo bili čuvani, nisu nam dali hranu. Ono što su nam dali kuhane hrane to smo jeli iz tih kutija iz konzervi, onako to smo pili, nismo imali kašika, nikakvih uslova. Ljudi su vršili malu nuždu, mokrili su u te kutije, pa opet iz tih kutija ujutro su jeli. I tako to je bilo maltretiranje uz teške uslove, uz teški rad su nastavljeno sve do dana 23.12.1994.god.

Ujutro smo opet digli se i po grupama smo trebali da krenemo na rad. Nastalo je oko 7,30 h veliko granatiranje. Počela je ta vojska koja nas čuva bježati u podrume, ja sam ovim u svojoj grupi rekao: Ljudi bježimo za njima, sklonimo se zajedno u te podrume. Jedan grupa je ostala u toj kući gdje smo mi spavali, naši ljudi ostali tu, tako smo se zadržali u tim podrumima i u toj kući, gdje smo spavali. Ljudi su se u panici sklanjali od granatiranja i toga. U tom podrumu gdje sam se ja sklonio sa još mojih 7-8 kolega, bilo je i 10-ak srpskih vojnika, tih koji su nas čuvali i gonili nas na rad.

Najedanput tih 10-ak vojnika kad su čuli poslije velikog granatiranja tenkove, tih 10 vojina je izišloiz tog podruma, a mi smo ostali. Nisu nam rekli ni hajdete ovamo, ni hajdete tu. Neki su naši ljudi htjelikrenuti za njima, ja sam rekao: Ljudi mirujte, tu ste najsigurniji, nikuda ne izlazite, pa šta bude bit će. Poslije toga kad su tenkovi čuli taj podrum bačenaje provo bomba, tu su ranjena naša dvojica. Poslije bačene bombe bilo je par mitraljiranja, mi smo vikali ne pucajte, mi smo civili, prislino odvedeni.

Onda su oni mislim prva grupa HVO-a, rekli su samo budite mirni, kad smo se predstavljali ko smo, onda je ovaj jedan vojnik iz postrojbe HVO-a rekao: Otvorite vrata! Mi smo otvorili ta vrata, drvena. Onda su oni vidili ko smo mi, pružili su pomoć ko je ranjen, rekli su: Ne bojte se ništa! Tu su u međuvremenu počeli pristizati ovi naši što su ostali u toj kući staroj, gdje smo mi boravili te dane. Onda smo saznali o našim mrtvima tamo pred kućom.

Iz kuće koje god izletio granata ga je pogodila vjerovatno.

U toj našoj kući, pred kućom i u kući, poginulo je pet naših ljudi, pet naših prisilno mobilisanih, koji su bili sa nama. Nas su pokupili, bilo je teže ranjenih. Ova grupa gdje sam ja,  skojom sam ja došao u kombiju, tu smo te ranjene stavili i mi stariji smo se ubacili i doveženi smo ovdje u bolnicu u Livno. Kad smo došli uzeli su naše podatke, pružili nam svaku pomoć, odmah smo dobili toplo da pojedemo, popijemo, cigarete. Primili su nas tu u bolnicu, ne znam ja je li policija bila, nije bitno, uglavnom kad smo sjedili jedno 2 sata uz razgovor, utiske, razgovarali smo. Ja sam ukratko, ukratko ispričao ove naše patnje, privođenje iz Banja Luke.

Nemem šta da kežem više.

Iskaz dao:                                                                                 Iskaz uzeo:

xxxxxxxxxx                                                                   xxxxxxxx

Još sličnih članaka

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Back to top button